Tromso sky race 2017

Protekli vikend, kao što većina vas zna, bili smo u Norveškoj na jednoj od najprestižnijih i najtežih trka u okviru svetske skyrunning lige. 

Srbiju i srpski Skyrunning predstavio je Dušan Bazić sa Kopaonika.

Mesto održavanja trke bio je grad Tromso, najseverniji grad u Norveškoj.
Put do Tromsa trajao je dvanaest sati, sa šest sati leta i tri izmene  aviona.  Konekcija je bila Beograd-Frankfurt-Oslo-Tromso.
Poleteli smo u sredu rano ujutru kako bi imali ceo naredni dan za odmaranje pred Dušanovu trku, vertikalni kilometar, koja je bila po rasporedu u petak.

U sredu, kasno popodne slećemo u Tromso, izlazimo sa aerodroma i ubrzo sledi osveženje kakvo nismo očekivali. Svež, bridak planinski vazduh,  pomešan sa slanim morskim vazduhom. Prava fantazija i odlična promena posle toliko sati sedenja po avionima.  Sledi  autobus do centra Tromsa i odatle snalaženje do kampa gde smo trebali da se smestimo.  Kada sam pre polaska pravio plan puta, pratio sam okvirne instrukcije organizatora koje su bile istaknute na zvaničnom sajtu. Opcije za noćenje su bile spavanje po hotelima  ili jedan odličan kamp sa bungalovima i mestima za šatore.  Zbog velike frekvencije turista, pa i samih učesnika trke, jako je bilo teško pronaći slobodan smeštaj tokom svih dana našeg boravka.  Doneli smo odluku da  nosimo šator i vreće kako ne bi rizikovali smeštaj, a svaka bolja opcija je bila dobrodošla. Ubrzo nakon pristizanja, pronalazimo mesto u okviru kampa, ušuškano u šumarku gde protiče rečica sa bistrom i pitkom vodom.  Kamp nam je nudio svu komociju, tople tuševe, saunu, kuhinju, wi-fi , i sve to na dva minuta od mesta gde smo postavili „našu kuću“.  Što se tiče Dušana i mene, ovakav ugođaj nijedan hotel nije mogao da nam pruži. Narednih dana upoznajemo još  trkača iz raznih zemalja koji su se odlučili za ovu varijantu.

Četvrtak provodimo sasvim opušteno. Razgledamo grad i uživamo u pogledu na more i okolne planine koje na sebi  još uvek imaju snega. Ono što se odmah dalo primetiti je da planine nisu visoke ali da su izuzetno strme i  „nazubljene“.  Jedan vrh koji se posebno isticao, budio nam je maštu a mi smo se neprekidno osvrtali ka njemu.  Njega ništa nije moglo da zakloni, on je naprosto dominirao. Visok, strm, oštar i ceo u kamenu.  Diskutovali smo kako se na njega sigurno  norvežani penju i kako bi  voleli da ga vidimo  makar izbliza. Dan polako privodimo kraju, odlučujemo da ranije legnemo i dobro se naspavamo jer su se startni paketi podizali u petak pre podne a mi smo hteli da budemo tamo i pre vremena kako bi uspeli da razgovaramo sa organizatorima.

Petak- dan trke.

 Preuzimanje startnih paketa je bilo u velikoj sali hotela gde je i bila baza trke. Poređani stolovi, nekoliko volontera, kažete svoj startni broj, dobijete Bib i učesničku majicu. Mi smo imali sreće što je naš volonter bila harizmatična i nasmejana Emelie Forsberg, organizator trke i ujedno jedna od najboljih brdskih trkačica sveta.  Zadovoljstvo je bilo porazgovarati sa njom.  Nakon toga odlazimo nazad do kampa da se Dušan pripremi za trku i uzme sve potrebne stvari.

Trka je po planu trebala da počne u 15.00h, a takmičare su učesnički autobusi vozili do mesta starta koje je bilo udaljeno nekih tridesetak minuta vožnje od centra grada. Ulazimo u autobus i kreće kratka ekskurzija po okolini Tromsa. Smenjuju se pejzaži i mi pristižemo polako.  Dušan i ja ubrzo shvatamo gde smo došli. Trka će da se održi upravo na onom vrhu koji smo gledali iz Tromsa.
Start je bio vrlo skroman, dva jarbola, grupa nasmejanih trkača i jedna vrlo izazovna staza.
Takmičari su pred početak imali četrdeset minuta da se zagreju i pripreme.  Organizator je odlučio da svi startuju zajedno. Meni  je malo delovalo čudno da puste sve trkače odjednom jer je staza vrlo uska, gotovo do prvih trista metara visine  jako nezgodna za zaobilaženje i menjanje pozicije.  Ostao sam sa Dušanom koji minut duže  kako bi razgovarali o trci, a zatim krenuo stazom ka gore da ga dočekam u brdu. Dušan se dobro pozicionirao na startu. Uspeo je da se dobro namesti na relativno malom prostoru, tako da ga ne izguraju. Trka je počela  na vreme. Čuo se pucanj pištolja i grupa je krenula.
Prvih sto visinskih metara staza je bila prilično rastresita , skoro pa blatnjava i vrlo uska.  Izuzetno teška za zaobilaženje i menjane pozicije. Kasnije je dobijala formu i prelazila u rastresit kamen. U samom startu se pojavljuju detalji gde se moraju koristiti i ruke, pri tome obratiti pažnja  da neko od gore ne sruši kamen.  Staza se strmoglavo penje i brzo menja.  Počinje da izgleda kao penjanje uz stranicu piramide preko velikih kamenih blokova. Jaka koncentracija i siguran gaz su jedino što čuvaju noge od surovog terena.  Na pola staze se dolazi do velike snežne površine koju svi izbegavaju hvatajući desnu stranu preko velike monolitne stene koja je delovala kao duga betonska staza. Od ovog dela pa na gore staza postaje tehnički sve teža i kondiciono zahtevnija.  Poslednjih pedeset visinskih metara je izuzetno teška i kako Dušan kaže ni malo naivna jer su se sve vreme morale koristiti ruke a teren je skoro bio vertikalan i eksponiran.  U povratku sam dočekao Dušana na pola staze gde smo imali i priliku da upoznamo drugog organizatora trke, Kilian Jornet-a.

Osvrt na organizaciju.

Tromso Skyrace se sastojao od četiri trke, tri Skyrace distance i vertikalnog kilometra.
Pokušaću u kratkim crtama da prenesem svoje utiske. 

Treba uzeti u obzir da su ovu trku organizovali Kilian Jornet i Emelie Forsberg.  
Verujem da je mnogim trkačima već to bilo sasvim dovoljan razlog za dolazak na trku ali su svakako očekivanja bila da će staze biti teške i tehnički zahtevne.
Naizgled je sve izgledalo vrlo uprošteno. Hotel kao baza trke, slično kao na Staroj planini, velika sala za preuzimanje startnih paketa i brifing za predstojeće trke. Dodela medalja je takođe bila na istom mestu.

Startni paketi
Za vertikalni kilometar se dobijao učesnički broj i pamučna majica. Za ostale trke je sve bilo isto s tim što se dodatno dobila koverta sa nekoliko kesica ajurvedskog  čaja (sponzor  trke).

Markacije
Iako  je naša trka bila u Petak, Subotu i Nedelju smo proveli po stazama drugih trka.
Staze su bile dobro markirane. Imali smo neverovatnu sreću da je sve dane bilo vedro. Tokom postavljanja markacija u četvrtak, vreme je bilo  tmurno i sa izmaglicom na većim visinama pa je bilo primetno kako su se prilikom markiranja prilagodili tome. To je posebno bilo uočljivo u udolinama i po grebenu. Markacije su bile znatno gušće.  Ali i u ovom slučaju je trebalo dobro otvoriti oči jer nisu bile krupne. Koristile su se tanke žute trake  koje su bile slabo uočljive i crvene i žute zastavice koje su dosta dobro radile posao. Opet, osećaj za stazu je morao da postoji jer su se na delovima markacije utapale u okruženje.  Na brifingu, Kilian je savetovao da svi koji mogu stave GPS trek u sat za svaki slučaj.

Okrepa
Sedimo svi na podu velike sale i pažljivo slušamo Kiliana kako nas provodi kroz stazu najteže trke. Po fotografijama i onome što govori, trka deluje prilično ozbiljno. Vode i okrepe nema po vrhovima i po grebenu. Sve je u podnožju gde je dostupno organizaciji pa svaki trkač mora da vodi računa koliko čega nosi sa sobom. Potoka i slapova ima na pretek, duž cele staze, pa je to i najmanji problem. Sva voda u planini je pitka. Okrepe su se sastojale od vode, čipsa, banana, jabuka, čokoladnog keksa,  gomile gumenih bombona i nekoliko veoma ljubaznih i razdraganih volontera.
Na brifingu je Emelie rekla jednu lepu stvar. Zamolila je sve trkače da podele osmeh sa volonterima i da budu strpljivi ako su u grupi, jer na kraju krajeva, volonteri su tu zbog njih a ne obrnuto.

Preostala dva dana

Dušanova trka je bila u petak, a let za Srbiju tek u ponedeljak. To nam je dalo mogućnost da ispratimo trku u subotu i da u nedelju nesmetano ceo dan provedemo u planini.  Subotu smo proveli obilazeći stazu, bodrili  svakog trkača koji je prošao i pokušali da budemo deo atmosfere. Razumeli smo da im je teško ali isto tako da uživaju. Bilo nam je veoma drago što smo mogli da im pružimo podršku.

Nedelju smo proveli ceo dan u planini. Konstantna dnevna svetlost u ovo doba godine omogućila nam je da ne brinemo za prerani povratak u kamp. Norvežani imaju odlične aplikacije za telefon sa topografskim kartama. Pronašli smo zanimljive rute, napravili plan i pošli da uživano.  Penjali smo se po grebenu, pili vodu iz svakog mogućeg potoka, divili se jezerima i gledali u slapove i vodopade. Rekli bi smo da davno nismo proveli tako lep i zanimljiv dan u planini.  Šta da vam kažem, priroda im je neopisivo lepa i beskrajno inspirativna. Sigurno ćemo se vratiti opet.

Dušane, hvala za sendvič sa eurokremom 😉