Šta skajraning (skyrunning), „nebesko trčanje“, izdvaja od drugih srodnih sportova i šta bi valjalo da znate ukoliko imate nameru da se oprobate na nekoj skajraning trci.
Skajraning je sportska disciplina koja je na našim prostorima u poslednjih nekoliko godina doživela izuzetan rast, koji se može posmatrati u više segmenata: povećanje broja trkača, kvalitetnija organizacija trka, kvalitetniji takmičari, prepoznavanje i uvažavanje od strane srodnih svetskih sportskih organizacija i sl. S obzirom da se radi o individualnom sportu može se reći da je ovakav napredak za svaku pohvalu.

Kako su prvi takmičari u skajraning dolazili iz drugih sportova (atletika, planinarenje, trijatlon, orijentiring, biciklizam, nordijsko skijanje, čak i iz tzv. „indor“ sportova), a ima i mnogo slučajeva da se prethodno nisu bavili nikakvim sportom, u ovom tekstu želimo da ukažemo na neke specifičnosti samog skajraninga u odnosu na navedene sportove i da osvetlimo neke posebne izazove na koje oni koji ulaze u svet „nebeskog trčanja“ treba da obrate pažnju.

Skajraning predstavlja posebnu sportsku disciplinu, iako se na prvi pogled čini da je to prosti spoj planinarenja i trčanja. Kao rezultat ovog spajanja dobijen je jedan potpuno novi sport sa specifičnim karakteristikama, koje ga upravo izdvajaju i iz planinarenja i atletskih trkačkih disciplina. Ovo je važno da razumemo, ne samo da bi bili uspešni takmičari (ili organizatori trka), već i da bi naše bavljenje skajraningom bilo bezbedno i pružilo nam potpuni ugođaj.

U čemu se ogleda ta specifičnost skajraninga?
U osnovi, skajraning je od planinarenja „nasledio“ prostor u kome obitava – planine, a iz atletike metod po kome funkcioniše – trčanje. No, ako bismo to tako prosto shvatili, grdno bi se proveli na bilo kojoj ozbiljnijoj skajraning trci. Pošto su teškoće u delanju gotovo uvek rezultat lakoće u razumevanju nekog fenomena, potrebno je da bacimo malo dublji pogled na skajraning kao jedinstvenu sportsku disciplinu. Nije dovoljno da samo obujete patike i krenete da trčite po planini.

Pre svega skajraning je sport, što znači da su skajraning trke – takmičenja, a ne turističke planinarske ture. Ovo je važno naglasiti posebno zbog učesnika koji u svet skajraninga dolaze iz planinarenja. Posebno na našim prostorima planinarenje ima manje sportski, a više hedonistički karakter, koji u svetu skajraninga ne doživljava svoju satisfakciju. Drugim rečima, ukoliko vam je cilj da samo uživate u planini, u lepim vidikovcima, fotografisanju krajolika, čavrljanju sa ostalim učesnicima i sličnim momentima, onda je bolje da ostanete u svetu planinarenja. Obično trkači koji sa ovakvim pristupom dođu na skajraning trku imaju problem da ispoštuju vremenske limite, koje organizator definiše na određenim kontrolnim tačkama. Razlozi za postavljanje vremenskih limita su itekako valjani i tiču se direktno bezbednosti, kako takmičara, tako i volontera, koji učestvuju u organizaciji trke. Takođe, vremenski limiti doprinose dinamičnosti trke, a organizatori ih definišu na osnovu proračuna o brzini kretanja takmičara prosečne fizičke pripremljenosti. Naravno da je moguće uživati u lepotama planine i na skajraning trkama, ali uslov za to je da budete u dobroj psihofizičkoj kondiciji.

Tu dolazimo do drugog veoma važnog detalja, koji karakteriše skajraning – psihofizička pripremljenost. Za razliku od učesnika koji dolaze iz sveta atletike i srodnih sportskih disciplina (trijatlon, orijentiring, nordijsko skijanje,…), planinari, uopšte uzev, imaju slabiju kondiciju (svakako, postoje izuzeci). To je donekle i logično kada se ima u vidu kako se faktor vremena tretira u planinarenju, a kako, recimo, u atletici ili bilo kojoj drugoj sličnoj sportskoj disciplini, gde često sekunde odlučuju o pobedniku ili rangu na tabeli. U planinarenju se često vrednovanje uspeha posmatra kroz ispenjan vrh (ili smer), dok vreme uspona ima drugorazredni karakter (ne i nebitan, naravno). Ovakav pristup, samim tim određuje i način treniranja, pa time i nivo pripremljenosti za trku.

Sa druge strane, za razliku od atletičara ili recimo trijatlonaca, planinari imaju prednost kada je reč o samoj tehnici kretanja na stazi. Trase skajraning trka često prolaze kroz teren po kome je praktično nemoguće trčati ujednačenim ritmom na kakav su obično navikli atletičari. Trčanje na atletskim stazama, po gradskim ulicama (maraton), pa čak i na atletskim krosevima i trejl trkama, se u odnosu na trčanje po skajraning stazama razlikuje u nekoliko glavnih tačaka:

(1) uspon, odnosno količina uzbrdica i nizbrdica, pa i njihov nagib, su neuporedivo veći nego na bilo kojoj atletskoj trci; u skajraningu je mnogo značajniji faktor, koji određuje kvalitet staze, ukupan uspon koji ćete napraviti, od njene same dužine;

(2) podloga, u skajraningu su poželjne deonice koje su kamenite i eksponirane do te mere da praktično nisu uopšte trčljive i ponekad ih morate prelaziti pomažući se i rukama; takođe, u samo jednoj trci možete imati različite vrste podloga po kojoj gazite (livada, blato, sipar, kamenjar, šuma, potoci,…);

(3) markacije, staze na skajraning takmičenjima su obeležene markacijama (trakice, zastavice, planinarske oznake,…) i potrebno je pratiti ih; dakle, nije dovoljno samo „isključiti mozak“ i „dati gas“, već se sve vreme mora držati određen nivo koncentracije (ne jednom smo bili svedoci na našim trkama da odlični trkači, nenaviknuti na praćenje markacija promaše stazu i izgube puno vremena vraćajući se na nju, što ih je ponekad koštalo i plasmana na postolju);

(4) vremenski uslovi, naravno da se i atletske trke održavaju u lošijim vremenskim uslovima (kiša, sneg, vetar, visoke ili niske temperature), ali ono što morate imati u vidu kod skajraninga je da staza prolazi na velikoj nadmorskoj visini (uglavnom je to između 1500 i 2000 m, a često se izlazi i preko 2500 m u našem regionu, dok u inostranstvu planine omogućavaju i staze na bitno višim nadmorskim visinama). Shodno tome, vremenski uslovi su manje predvidivi i mnogo suroviji nego na nižim nadmorskim visinama, te se nemojte iznenaditi kada vas na grebenu sačeka snažan vetar ili se naglo naoblači i krenu padavine i gromovi.

Drugi važan momenat, koji je skopčan sa vremenskim uslovima, a koji nikako ne smete da prenebregnete, je da na skajraning trkama često prolazite deonice koje su veoma eksponirane i nepristupačne, što za posledicu ima da bi bilo kakva vaša evakuacija u slučaju povrede ili nekog drugog problema bila izuzetno komplikovana, čak i kod veoma kvalitetne organizacije trke. Naravno da organizator trke takođe prati situaciju i uvek ima mogućnost da reaguje u slučaju pogoršanja vremena, ali deo odgovornosti za sopstvenu bezbednost je i na samim takmičarima: pre trke – pažljivo proučite potrebnu opremu i imajte je kod sebe (možda baš na trci saznate čemu služi astrofolija i koliko vredi kvalitetna čeona lampa), u toku trke – ispoštujte instrukcije organizatora (ako je rečeno da se ne ide dalje, onda ne idi, ako se menja trasa onda je to zarad vaše bezbednosti, „junačenje“ u ovakvim uslovima nije potvrda vaše velike hrabrosti već manjka pameti).

(5) biti poluautonoman, već iz do sada navedenog je jasno zašto je to neophodno. Poluautonomnost podrazumeva da kod sebe uvek imate nešto hrane i tečnosti i određenu opremu (obično organizator propisuje obaveznu ili preporučenu opremu). Kako vremenom postajete iskusniji bolje ćete znati da prilagodite opremu sebi, ali ono što je uvek poželjno, ne samo kada je skajraning u pitanju, već i prilikom običnog boravka u planini, je da kod sebe imate astrofoliju, lampu, šuškavac, parče zavoja, pištaljku, telefon, rezervne baterije, itd. Na kontrolnim tačkama predviđena je okrepa, vodu pored toga možete često pronaći i u prirodi, ali uvek postoji mogućnost da imate deonice na kojima nema vode ili je razmak između dve kontrolne tačke veliki i potrebno je da kod sebe imate nešto za jelo (čokoladice, bonžite, snekbarove, gelove i sl.) i vodu. O nepredviđenim slučajevima (povrede, gubljenja) da i ne govorimo.

Ovih nekoliko karakteristika koje smo naveli, jasno pokazuju koliko osobina je skajraning „nasledio“ od svog prvog „roditelja“ – planinarenja i koliko je opasno da se one prenebregnu. Sasvim je onda logično da se u ovim uslovima planinari i alpinisti osećaju mnogo konformnije od takmičara koji dolaze iz atletike, trijatlona, biciklizma i drugih sličnih sportova ili čak iz tzv. „indor“ sportova, kakvih takođe ima. Zanimljivo je pomenuti da takmičari, koji dolaze iz orijentiringa u skajraning, mogu imati dosta prednosti u odnosu na klasične atletičare: naviknuti su na različite vrste podloga za trčanje, visok nivo koncentracije (orijentiring zahteva stalno čitanje karte), uglavnom su odlično fizički pripremljeni. Ono što je drugačije u odnosu na skajraning, trke u orijentiringu su kraće i uglavnom (mada to ne mora biti pravilo) se održavaju na nižim nadmorskim visinama i nemaju deonice sa ekstremno eksponiranim terenima.

Kako se skajraning razvija i širi dolazi do formiranja sportista koji se samo njime i bave – „skajranera“. Samim tim polako se usvajaju posebni trenažni procesi, koji su više prilagođeni skajraningu, nego drugim disciplinama. Dobar skajraning trkač već uveliko može da se nosi sa kvalitetnim planinarima, a ne bi se obrukao ni na atletskim stazama. Takmičari sve bolje vladaju veštinama potrebnim za kretanje u planini (orijentacija, meteorologija,…), a nivo psihofizičke kondicije, sudeći po rezultatima sa trka, iz godine u godinu raste. Većina takmičara već uveliko koristi opremu koja je usko namenjena za skajraning (patike za trejl, trkački rančevi, kompresiona i aktivna odeća, itd.) čime se značajno povećava bezbednost i smanjuju rizici od povreda.

Na kraju možemo zaključiti da je skajraning seme posejano i da je palo na plodno tlo i u našem regionu. Verujemo da ova kriza izazvana virusom COVID-19 neće omesti njegov rast i dalji napredak, a on direktno zavisi od vas – takmičara i ljubitelja skajraninga i prirode, jer jedno bez drugoga ne ide.

Čuvajte zdravlje, ostalo ćete lako naći!